Piše: Miroslav Bronzić, www.bronzic.com
Onom ko nije doživeo ovo uzbudljivo iskustvo nije poznato kakve lepote se kriju ovde, duž Volgo-Baltičkog vodenog puta gde caruju moćne reke: Volga, Neva, Svir, Kovža i Šeksna kao i najveća i najlepša jezera Evrope: Ladoško i Onješko, zatim Belo i Ribinsko jezero. Kroz kanale (Volgo-Baltički i Moskovski) i ustave, savladaćemo neverovatnu visinsku razliku od minimalnih 0 m nadmorske visine u Sankt Peterburgu do maksimalnih 160 m n/v u Moskvi.
Prebrodićemo ukupno 17 brodskih prevodnica na putu dugom 1.321 km, krstareći pet dana prosečnom brzinom 25 km/h. Na tom putu ćemo videti i doživeti Rusiju: Njene najveće gradove – Moskvu i Sankt Peterburg i Rusima toliko važnu „Majku Volgu“ – najveću i strateški najvažniju „arteriju“ zemlje. Na ovom uzbudljivom krstarenju divićemo se ruskoj kulturi, tradiciji i običajima. Naučićemo mnogo o ovom velikom narodu i velikoj zemlji. Razumećemo ih i zavoleti. Radovaćemo se s njima kroz pesmu i igru, sanjariti u belim noćima i romantičnim zalascima, čudićemo se stvarnosti na najlepšem ostrvu drevne Karelije – Kižiju. Na obalama bistre reke Svir uživaćemo u miru i spokoju prirodne oaze i originalnosti sela Mandrogi. Neće nedostajati ni metropolitenskog daha velikih gradova. Ako ste od onih koji putovanje ne mogu da zamisle bez šopinga – Gostini Dvor u Sankt Peterburgu i GUM (Глáвный универсáльный магазѝн) u Moskvi će vas ostaviti bez daha. To nisu samo šoping centri – to su institucije urbane kulture. Ako, pak, putovanje ne zovete tim imenom bez poseta muzejima i galerijama, ni o tome ne treba da brinete. Ermitaž i Tretjakovska galerija su daleko ispred mnogih u Zapadnoj Evropi, po raznim kriterijumima. Ukoliko volite poklonička putovanja, crkava i manastira na ovom putu ima i više nego što možete da pretpostavite. Pođimo od svih onih u Sankt Peterburgu (među kojima grandioznošću predvode Isakijevski i Kazanjski Sabor), do onih Moskovskih među kojima se, lepotom i raskoši, izdvajaju kolosalni Hram Hrista Spasitelja i Katedrala Sv. Vasilija Blaženog na Crvenom trgu. Usput ćete upoznati lepotu drvenih crkava na ostrvu Kiži, znameniti Kirilo-Beložerski manastir, sa istorijskog aspekta važne hramove Ugličkog kremlja, svetinje Jaroslavlja i mnoge druge.
Isakijevski Sabor, Sankt Peterburg, Foto: Photodune.
Ako od odmora očekujete mnogo – baš mnogo, onda su ovih jedanaest dana i 1.300 kilometara pravi izbor za Vas.
Podsetimo, ovo je krstarenje između dva najveća grada u Rusiji tj. između drugog i četvrtog najvećeg grada Evrope. Ovo nije pusta statistička činjenica – iza nje se „krije“ mnogo toga što niste znali, a ovaj tekst će Vam „otkriti“ tek po koji promil svih „tajni“ Evropskog istoka.
O Volgo-Baltičkom vodenom putu
Kada je Petar Veliki zaposeo drevnu Ingriju, a potom podigao carsku prestonicu Sankt Peterburg, rešio je da svoj grad poveže sa unutrašnošću zemlje. Ovaj plan beše preambiciozan kao i sam plan podizanja nove prestonice ali, šta je to za tako moćnog cara kakav je bio Petar Veliki!?!
Najzad, valjalo je otpočeti posao, a potom će, gradnjom u etapama, vremenom i trudom nastati prvi, „Marijinski“ vodeni put na 38 drvenih ustava za lađe koje su teglile do 600 tona tereta. Najzad, šezdesetih godina XX veka ceo vodeni put je obnovljen i proširen. Broj ustava je smanjen, formirano je najveće veštačko jezero na svetu – Ribinsko, prokopan je Moskovski kanal, čime je stara prestonica postala „luka pet mora“ a propusna moć „Lenjinskog vodenog puta“ (tako su ga zvali za vreme sovjeta), omogućila je nesmetanu plovidbu i za brodove kapaciteta od čak 5.000 tona.
By Paul Delaroche – 1. – 4. Unknown
5. Bildindex der Kunst und Architektur, object 00031228., Public Domain, Link
Paul Delaroche, Petar Veliki, 1838. god.
Početkom XXI veka, u celom svetu, su naročito postala popularna krstarenja, kako morska tako i rečna. Dunav, Volga, Rajna i Loara su postale „kraljice“ kruzinga, a Volgo-baltički vodeni put postao je jedna od dve najpopularnije evropske kruzing-rute.
Početna tačka našeg krstarenja je severna ruska prestonica, Sankt Peterburg koji je, po mnogima, najlepši grad starog kontinenta, a time, podrazumeva se, i celog sveta. Ako ovu, priznajem, smelu tvrdnju, smatrate preterano-subjektivnom, izazivam Vas da se u nju lično uverite. Ne morate odmah da krenete put Pitera (tako mu tepa ceo svet) već kliknite OVDE i uverite se. Činjenica je da je i taj članak kreiran od strane istog autora, ali, kada je Sankt Peterburg u pitanju, izbor pisanih članaka, video i foto materijala na internetu je zaista prevelik.
U Sankt Peterburgu se zadržavamo gotovo tri dana. To vreme jedva da je dovoljno za obilazak svega što se treba videti u ovom gradu ali, uz dobru organizaciju, stećićete dovoljno utisaka po kojima ćete ovaj plemeniti grad pamtiti celog života. Najzad, poverujte mi da bi i petnaest dana bilo nedovoljno da ga upoznate.
Naš brod, nazvan po čuvenom ruskom slikaru, Vasiliju Surikovu, je veoma lep rečni kruzer. Sagrađen je 1975. godine u Austriji, a rekonstruisan i restauriran 2007. godine. Većina ljudi na pomen reči „kruzer“ zamisli ogroman luksuzni prekookeanski brod – onakav kakav, na našim prostorima, često viđamo pred Kotorom ili Dubrovnikom, ali to sa rečnim kruzerima nije slučaj. Rečni kruzeri su uvek dosta uži kako bi mogli da se „provlače“ kroz uske brodske prevodnice. Ovaj naš je širok 14,5 m, a dugačak 110 metara. Ima četiri palube i kapacitet od svega 150 putnika što ga čini prilično komfornim. Na brodu se nalaze recepcija, restoran, dva bara, konferencijska sala, ambulanta, mala prodavnicu suvenira i sl. Sve u svemu, interesantno, ne previše luksuzno mesto za odmor, ali kvalitet usluge svakako opravdava cenu, koja, moramo to priznati, i nije prevelika u odnosu na činjenicu da na njemu provodimo 10 dana sa punim pansionom (doručak-švedski sto, ručak-meso, riba ili vegetarijanska hrana – često u formi lanč paketa, večera-meni). Osim navedenog, na brodu se sve vreme organizuju raznovrsni gratis programi animacije poput folklornih i drugih koncerata, igranki sa živom muzikom, filmskih projekciija, poseta kapetanskim kabinama i postrojenjima, interesantnim „časovima“ ruskog i sl. Ne zaboravimo i program dobrodošlice na brod, roštiljanje na obali i gala kapetansku večeru.
Pošto naš brod, u predvečerje trećeg dana Sanktpeterburške avanture, isplovi iz gradske rečne luke i zaputi se uzvodno, moćnom Nevom, ka Ladoškom jezeru, možemo smatrati da je krstarenje dugo 1.300 km svečano počelo. Naše naredno pristanište je etno selo Verhnjije Mandrogi, na obalama reke Svir ali, greota bi bilo kada bismo Mandrogi smatrali sledećom tačkom našeg putovanja. Za one koji ne žele da protraće niti jedan trenutak ili detalj, opisaću sve što biste trebali da znate i vidite sa palube. Verujte mi, polarna noć nad Nevom i svitanje na Ladoškom jezeru su retko poseban doživljaj. To znači da za spavanje nema mnogo vremena te da je i njega poželjno pažljivo isplanirati. Meni je naročito uzbudljiv trenutak, čije impresije želim da vam prenesem, bio susret sa Ladoškim jezerom. Prva takva impresija je grad Šliselburg na desnoj obali i trvrđava „Orešek“ na ostrvu prekoputa, između kojih ćemo otploviti dalje na jezero.
Ovde, u Šliselburgu je početak dva obilazna kanala oko Ladoškog jezera: Novoladoškog i Staroladoškog, koji su paralelno prokopani duž čitave južne obale jezera. To znači da bi naš brod, praktično mogao da bira kojim putem će ploviti dalje. Zasigurno se pitate čemu čak dva paralelna veštačka kanala, jedan uz drugi, pored ovoliko prostranog jezera?! Naime, Ladoško jezero ima veoma prgavu ćud. Dobre i blage naravi je od sredine maja do kraja avgusta, a onda menja svoj blaženi lik i poprima gadnu narav. Vetrovi svojevoljno divljaju, bez ikakvog reda i programa, a talasi se uzdižu i do pet metara visine. Neke ovdašnje legende za to krive zle jezerske duhove, vešticu Moranu ili fantomski brod kapetana Johana Sigvarda koji, poput Ukletog Holanđanina, izgubljen, zarđao i oronuo, besciljno luta ladoškim vodama i vreba nove žrtve. Ako volite scenarija strave i osećaj kada vam se ježi koža i ledi krv u žilama, slobodno nastavite da istražujete ladoške mitove i legende, a, ako Vam sve ovo nije simpatično, znajte da je dobra sreća u tome što jezerom plovimo u doba godine kad jezero nije „ukleto“. Kanali duž jezera postoje upravo zato da bi plovidba bila sigurna i onda kada jezero nije sasvim „dobronamerno“. Brod, u slučaju iznenadnog nevremena, uvek može da „pobegne“ u kanal i „zaobiđe“ jezero. Reč je o Novoladoškom kanalu koji je plovan i od jezera ga odvaja tanka prevlaka koja na pojedinim mestima nema ni desetinu metara. Uporedo sa Novoladoškim kanalom „ide“ i Staroladoški čije prokopavanje je za svog života naredio još car Petar Veliki. Vremenom je postao „tesan“ i neupotrebljiv. Čak i opasan za plovidbu jer je „oplićao“ i pun je podvodnih panjeva.
Aleksander Moravov, Izgradnja Ladoškog kanala
Prastari finski naziv ovog jezera je Newo što u prevodu znači bara ili močvara. Ipak, ni Neva ni Ladoga ne ostavljaju takav utisak. Površina jezera iznosi 18.134 km², obim mu je 1.150 km, a duboko je i do 50 metara. Voda jezera je čista i bistra, a reka Neva je, u stvari, „ispusni ventil“ kojim voda iz jezera otiče u Baltičko more. Neva je relativno kratka reka, ali ima ekstremno jaku maticu što znači da njom teče enormna količina vode. Sve je daleko od ustajalosti (osim kad zimi zalede i Neva i Ladoga), a čak ni nalik na baru. Jedino što je teren nizak i ravničarski.
Na drevnom finskom jeziku „Ladoga“ (Laatokka) znači „onaj koji stvara talase” i to one opasne koji bi lako mogli da potope omanji brod. Prema nekim izvorima, dno jezera je groblje za preko 40.000 uništenih brodova. Razlog ovom zastrašujućem podatku su jaki uragani i oluje koji se javljaju iznenada, te prirodni fenomen koji se naziva „tro-talas“ tj. tri velika uzastopna talasa koja se javljaju iznenada na mirnoj i glatkoj površini jezera iz pravca pučine ka obali, brišući sve pred sobom, po nekada čak izazivajući podrhtavanje tla na obali. Naglašavam, ovakvi talasi nisu „na programu“ u doba godine kada mi plovimo jezerom. Još jedan interesantan fenomen na Ladoškom jezeru je činjenica da se južna obala ledi ranije nego severna.
By Johann Elias Grimmel (1703-59). – old map, Public Domain, Link
Mapa Staroladoškog kanala
Interesantno je i da, iako je voda u jezeru pitka (slatka), u njemu žive i morske vrste. Na obalama jezera svoje stanište imaju divlje patke i ronci koji se gnezde u trskama kojih duž obale ima na pretek, a medvedi i irvasi koji piju vodu na obali, takođe, nisu redak prizor.
U jezero se uliva oko 3.500 reka i potoka. Čak tri velika jezera se „prelivaju“ u Ladoško, rekama Svir, Vouksen i Volkhov, a Neva je jedina otoka koja oslobađa jezero ogromnih količina vode koja mu konstantno dotiče. Ne čudi, stoga, što Ladoško slovi za najveće jezero u Evropi.
Priroda Ladoškog jezera je zaista impresivna ali ni istorija ne zaostaje. U tom smislu Ladoško jezero je, možda, najčuvenije po tzv. Putu života za vreme II Svetskog rata, zahvaljujući kome je Lenjingrad, (danas Sankt Peterburg), preživeo sedamnaestomesečnu fašističku opsadu čiji cilj je bio pomor čitavog stanovništva izgladnjivanjem kako bi na taj način, bez muke i žrtava, zauzeli grad kojeg bi, zatim, u potpunosti spalili i porušili. Naime, Firer je planirao potpuno uništenje Lenjingrada smatrajući da, nakon pobede Rajha, neće biti potrebe za postojanjem ovako velikog „naselja“ na ovom području. Jedina veza grada sa ostatkom zemlje bilo je Ladoško jezero preko koga je, uz prevelik rizik od potapanja, u grad dostavljana hrana i naoružanje, te je stanovništvo evakuisano u povratku karavana. Na ovaj način iz grada je spaseno preko milion ljudi a, podjednak broj ih je, opkoljen, umro od gladi. U hladnom delu godine, kada Neva i jezero zalede, Put života je nastavljan kamionima preko zaleđenog jezera. Uporedio bih ga sa Albanskom golgotom koja je Srbiji, kao i Put života Lenjingradu, pored svih stradanja, omogućila opstanak.
Tvrđava Orešek, koja se nalazi na ulazu u Ladoško jezero, odnosno u Nevu, je oduvek bila strateški važan objekat za odbranu Sankt Peterburga. Iako je njen značaj uveliko opao izgradnjom tvrđave Kronštat, na istoimenom ostrvu u Finskom zalivu, „Oraščić“, kako bi glasio prevod imena tvrđave na srpski, imao je svoje neprocenjive trenutke i u kasnijim periodima. U toku opsade Lenjingrada važila je naredba da svaki nemački avion koji bombarduje grad, ima obavezu da sačuva jednu bombu i baci je na Orešek. Ako je za poverovati Vikipediji na hrvatskom, snage trećerajškog feldmaršala Vilhema fon Leba, koji je komandovao opsadom i bombardovanjem grada, raspolagale su sa neverovatnih 1.200 aviona. Da je svaki poleteo samo jedanput i pridržavao se pravila o jednoj bombi za Orešek, od njega, cenim, ne bi ostao ni kamen na kamenu. Verovatno bi i ostrvo bilo razneto i potopljeno.
Međutim, fascinantno je da tvrđava i danas stoji tu gde ju je davne 1323. godine utemeljio novgorodski knjaz Jurij Danilovič, unuk Sv. Aleksandra Nevskog. Interesantno je i poreklo imena tvrđave koje ne dolazi od oraha već od lešnika koji ovde bogato rađaju. U zaleđu Šliselburga nalaze se guste lešnikove šume, a lešnik se na ruskom kaže Lesnoi oreh.
1612. godine, tvrđavu Orešek (rus. Крепость Оре́шек) osvajaju Šveđani i „krste“ je u Nöteborg (Lešnikov grad), a pod švedskom čizmom tvrđava ostaje sve do 1702. godine. Tada je car Petar Veliki vraća pod svoju upravu. Početkom XVIII veka, tvrđava je služila kao zloglasni zatvor za političke zatvorenike od kojih su najpoznatiji bili Marija Aleksejevna, sestra Petra Velikog, te njegova prva žena Jevdokija Lopuhina, kao i car Ivan IV Antonovič. Dakako, bilo je tu i manje poznatih zatvorenika, a zatvorski uslovi bili su stravično nehumani. Zatvorenici bi već nakon prve godine ropstva gubili razum a svaki, čak i najmanji prestup zatvorskih pravila kažnjavan je smrću. Stoga su zatvorenici, da bi sebi skratili muke, još za zdravog razuma, sebi presuđivali tako što opsuju stražara ili ga npr. poliju vrućom supom.
Unutar tvrđave danas se nalaze ruševine crkve koja nikada nije obnovljena, već je takva ostavljena u znak sećanja na stradanje u II Svetskom ratu te, spomenik poginulim braniocima tvrđave. Od 1990. godine, tvrđava Orešek se nalazi na listi svetske baštine UNESCO-a, kao deo Istorijskog jezgra Sankt Peterburga i okoline.
By Александър фон Коцебу – http://lj.rossia.org/users/john_petrov/420433.html, Public Domain, Link
Aleksandar Evstafievič Kocebu – Opsada Noteborga 1702. godine
Ostrvo (i tvrđava) Orešek je, dakle, vredno vašeg pogleda u svakom trenutku dok brod plovi pored njega. Međutim, vredan pažnje, u istom trenutku dok plovite pored tvrđave, je i grad Šilselburg koji se nalazi na obali, sa desne strane. Grad Šilselburg nosi nemačko ime koje u prevodu na srpski znači „Ključ-grad“. I zaista, ključ se nalazi u gradskom grbu ali ne simbolizuje bravu već ključni / strateški položaj grada. Staro rusko ime za ovaj grad je Petrokrepost (Petrova tvrđava). Samo nam se nameće pizanje zbog čega grad, „u sred Rusije“, nosi nemačko ime, obzirom da već ima i domaće „u rezervi“?
Možemo to da objasnimo voljom njegovih stanovnika koji su, na referendumu, izglasali povratak pređašnjeg imena, ali i aktuelnim post-sovjetskim trendovima. Iz istog razloga i Sankt Peterburg nosi nemačku verziju svog imena. Čak se ne zove ni Petrograd, kako se dugo vremena zvao, već baš „u originalu“ – Sankt Peterburg, a takvo ime mu je dao upravo Petar Veliki, njegov osnivač, iz čisto pomodarskih razloga. Želeo je da, po svaku cenu, Rusiju učini Evropom pa je sagradio novu prestonicu, takoreći u Skandinaviji, i nazvao je, najpre holandskom verzijom imena (Sankt-Pieterburch), a potom nemačkom verzijom – Sankt Peterburg. Danas ga svi zovu Piter. Silne „kreature“ imena grada isfrustrirale su narod koji ga je nazvao jednostavnim i kratkim imenom. Ironično, ponovo stranim.
Šilselburg je, kažu, lep grad, koga karakteriše starinska jednostavnost gradske arhitekture. Zbog svog strateškog položaja kojim, zajedno sa Orešekom, kontroliše, istovremeno ulaz u Ladoško jezero i prilaz Sankt Peterburgu, oduvek je bio značajan trgovački i vojni centar, te poprište sukoba Rusa i Šveđana.
Srbima, Hercegovcima, Crnogorcima i Dubrovčanima, je značajna jedna zanimljivost vezana za ovaj grad. Naime, Šliselburg krasi spomenik velikom ruskom diplomati i državniku našeg porekla – grofu Savi Lukiču Vladislaviću-Raguzinskom. Isti takav spomenik krasi i još jedan „njegov“ grad – Herceg Novi. Na postametu spomenika ispisano je „Сподвижник Петра I, Патриот Россий и Сербий Граф Савва Лукич Владиславич-Рагузинский“ (Saborac Petra Prvog i patriota Rusije i Srbije).
Ko je bio ovaj čovek, nažalost, malo se zna na našim prostorima, a jedan je od najzaslužnijih ljudi naše zajedničke istorije. Poreklom je iz Hercegovine (detinjstvo), a potom i iz Dubrovnika (mladost) o čemu svedoči njegovo drugo prezime – Raguzinski (Ragusa je međunarodni naziv za Dubrovnik), po nacionalnosti je Srbin, a naročito je poštovan i voljen među Crnogorcima onoga vremena.
Kada smo već tu, nadomak Šilselburga i njegovog spomenika, lepo je saznati još ponešto o ovom geniju i junaku, „naše gore listu“:
Grof Sava Vladislavić-Raguzinski
Bez dvoumljenja da li sam u pravu, mogu da tvrdim da je grof Sava Vladislavić jedna od najinteresantnijih ličnosti i naše i ruske istorije. Na žalost, u Srbiji, pa i u Rusiji, se malo zna o njemu. Udžbenici istorije ga ne spominju, a reč je o čoveku koji je uveliko zaslužan, kako za naše oslobođenje od Turaka, tako i za pismenost i učenost naše nacije. Kada su u pitanju zasluge za Rusiju, kud i kamo su veće i impresivnije. Smatra se prisnim saborcem cara Petra Velikog i čovekom od poverenja koji je otpravljan u mnoge diplomatske misije širom sveta. Pregovarao je sa Turcima u vreme Tursko-Ruskih ratova i jednom takvom prilikom i samog Cara je spasao ropstva. Smatra se tvorcem ruske carske obaveštajne službe i „odgovornim“ za dobre odnose Rusije i Kine te definisanje njihove međusobne granice. Osnovao je grad Kjahtu, a u Pekingu je podigao pravoslavnu crkvu.
Grof Sava Vladislavić Raguzinski, Portret iz prve polovine 18. veka
Grof Srbin je zaslužan i za osnivanje ruske trgovine čajem, te jedan od ruskih brendova – Kjahtanski čaj koji je u ostatku sveta, pa i kod nas, znan kao „Ruski čaj“. Čitajući tekst dalje, shvatićete kakve su Savine (indirektne) zasluge za „upoznavanje“ Rusa sa novom poljoprivrednom kulturom – krompirom.
Veliki je i njegov doprinos umetnosti. Jedan od najvažnijih remek-eksponata, kojeg možete da vidite u Ermitražu, se tamo nalazi njegovom zaslugom. Priča se da je to statua prve nage žene u Rusiji, ali, to je tek zanimljivost „tabloidnog“ tipa. Reč je o čuvenoj antičkoj statui – Afroditi, koju Rusi još nazivaju Tavričevska Venera (eng. Venus Tauride). Ponavljam, u pitanju je originalna, antička, starogrčka statua – ne rimska kopija!
A gotovo najneverovatnija, ali ipak činjenica, je da je najveći sin ruske umetnosti, Puškin, rođen upravo zaslugom Save Raguzinskog!
Evo objašnjenja u vezi sa Puškinom i krompirom: Možda ste nekada čuli priču o otetom etiopskom dečaku koga je sveti Nikola kupio na nekoj bliskoistočnoj pijaci roblja i poveo ga sa sobom u svet da ga prati, a danas, isti taj dečak, živi u holandskoj legendi o Deda Mrazu, kao njegov pomoćnik, Crni Petar… Gotovo identična priča je i ova, čiji protagonisti su grof Sava i „crni Petar“ tj. dečak po imenu Ibrahim Hanibal, kasnije, Avram Ganibal (Ibrahim > Abraham > Abram > Avram // Hanibal > Kanibal > Gabibal). Naime, grof Sava je, 1705. godine, za vreme svog drugog boravka u Istanbulu, otkupio roba – osmogodišnjeg arapa, rodom iz Etiopije i poveo ga sa sobom u Moskvu, te ga dao Caru na poklon. Car je, uistinu, bio čudan lik, znan kao kolekcionar neobičnosti i kurioziteta. Sakupljao je čak i abnormalne ljudske fetuse, ali ne u svojstvu manijaka, već za potrebe naučnih, medicinskih istraživanja. Ovu šokantnu kolekciju možete da vidite u muzeju palate Kuntskamera u Sankt Peterburgu.
Petar Veliki se veoma obradovao Savinom poklonu i naredio da se dečak krsti, a car lično mu je bio kum i dao mu je svoje ime i patronim (očinsko ime karakteristično za Ruse). Od tada se dete zvalo Petar Petrovni Ganibal, ali se u literaturi, ipak, češće sreće ime Abram Petrovič Ganibal. Arapče se nije odvajalo od cara a i Car mu je bio očinski naklonjen. Dete je spavalo u carevim odajama i pratilo ga u svim pohodima i putešestvijama. Car mu je, kada je porastao, poveravao mnoge zadatke, uključujući i tajne.
Slao ga je u visoke oficirske škole u Francusku i tako od njega načinio pametnog i uspešnog čoveka. Poznat je i, ranije spomenuti, Ganibalov doprinos uzgoju krumpira u Rusiji. Zajedno sa Carom, Abram je uzgajao krompir nadajući se da će uspeti da ga iskoristi u farmaceutske svrhe.
By Mardefeld, Gustav von (Baron), born 1664 – died 1729 (artist)
Mardefelt, Gustaff B. (artist) – http://collections.vam.ac.uk/item/O98300/miniature-peter-the-great-with-a/, Public Domain, Link
Baron Gustav von Mardefeld, Petar Veliki, Car Rusije i Ganibal
1760-ih godina, u vreme gladi, carica Katarina II je odlučila da se gomolj čudne biljke pokuša iskoristiti za ishranu te je naložila Abramu da na svojim imanjima počne da se bavi uzgojem krompira. Uskoro su se Ganibalova polja krompira proširila i na susedna imanja, a potom i po celoj Rusiji. Seljaci su ispočetka bili nepoverljivi prema novoj kulturi, ali krompir ih je spasio od gladi, te je skepsa prema krtoli (rus: картофель) ubrzo isčezla.
Tako je, posredno, preko Cara i Ganibala, grof Sava Vladislavić zaslužan što Rusi uzgajaju krompir, a kako je uspeo da, opet preko Ganibala, Rusiji daruje njenog najznačajnijeg poetu, Puškina?!
– Ćerka drugog Ganibalovog sina, Osipa, Nadežda Osipovna, bila je majka Aleksandra Sergejeviča Puškina. Dakle, Puškin je Ganibalov direktni potomak – praunuk. Slavni ruski sin o svom pradedi pripoveda u pesmama: Jurjevu, Jazikovu i Moja rodoslovna kao i u svom nezavršenom proznom delu Arab Petra Velikogo.
Kako je grof Sava, po drugi put, spasao Crnog Petra
Naime, Ganibal je, nakon careve smrti, iz nekog razloga bio kažnjen progonstvom u Sibir. Bio je, po kazni, premešten u sibirski grad Tobolsk gde je službovao kao major u graničnom garnizonu. Na jednom od svojih putovanja u Kinu, Vladislavić ga je, sasvim slučajno ugledao, te, protežirajući da se vrati u evropski deo zemlje, ponovo spasao iz veoma teških okolnosti. Savinim zalaganjem, Ganibal je premešten za komandanta tvrđave u estonskom gradu Talinu.
Grof Sava kao osnivač ruske obaveštajne službe
Vladislavić je organizovao široku obaveštajnu mrežu širom Evrope, te Bliskog i Dalekog Istoka, što je u Rusiji pomoglo da odnese pobedu u mnogim bitkama i ratovima.
Radeći za ruse, Sava je izvodio mnoge tajne i špijunske misije. Uspeo je da pribavi kopije ugovora Porte (Turska Vlada) sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom, zahvaljujući čemu je kasnije uspostavljen mir između Rusije i Turske. Tajno je, za račun Rusa, kao Dubrovčanin, plovio Crnim morem a plovidba tim, u potpunosti turskim vodama, je ruskim brodovima bila zabranjena. Osmatrao je i beležio te opisivao turska utvrđenja, luke, garnizone, naoružanje i brodove. Crtao je pomorske karte koje su rusima bile od neprocenjive koristi.
Kako je Hercegovac postao Raguzinski – Dubrovčanin
Sve ovo mu je pošlo za rukom zahvaljujući nesreći koja je snašla njegovu porodicu, sa kojom je morao u zbeg, u Dubrovnik. Vladislavići su bili Hercegovački knezovi i kao srpska vlastela, bili su na meti Turskih aga Čengića. Kada su se Čengići namerili da napadnu Vladislaviće i pobiju ih, među Turcima se nađoše neki, koji Vladislavićima potkazaše Hasan-agine zle namere, te oni izbegoše u najbliže sigurno mesto. U susednu Dubrovačku Republiku.
Uroš Predić, Begunci iz Hercegovine, 1889. Foto: M. Bronzić
U Dubrovniku nije bilo lako nositi pravoslavnu veru. Međutim, iako su im prava bila mala, život je bio bezbedan. Malo se zna o Savinom životu u Dubrovniku, ali je život mladog muškarca u tako podsticajnoj sredini morao ostaviti „posledice“ na njegove veštine i uspeh u trgovini i diplomatiji. Vođen životnim i poslovnim interesima, Sava odlazi u Carigrad, gde svom prezimenu dodaje još jedno, Raguzinski. Sa aspekta Savinih poslovno-trgovačkih interesa, bilo je pametno predstavljati se kao Dubrovčanin, kad je, silom prilika, to nekim delom i bio, nego Srbin – mrski podanik turskog sultana. S druge strane, činjenica da je slobodni Srbin, vlastelin, sa ugledom i poreklom kakvo ima, lako mu je bilo da dođe u veze sa, po veri sebi sličnima, naročito Jerusalimskim Patrijarhom Dositejem koji ga je dalje preporučio ruskim ambasadorima u Levantu. Knezovi Vladislavići su oduvek bili privrženi crkvi i u njoj poštovani. Savin otac, knez Luka Vladislavić, je bio u bliskim prijateljskim vezama sa mitropolitom Trebinjskim Vasilijem – kasnije Sv. Vasilijem Ostroškim, te, nije čudno što je u Istanbulu Sava bio primećen i poštovan od strane samog Patrijarha, koji je bio stub Ruskog pravoslavlja na Bliskom istoku, i koji ga je upoznao sa ruskim ministrima inostranih dela, Ukrajincovim i Galicinom.
Za Savin uspeh u Carigradu je, uveliko, bio zaslužan i Dubrovački konzul Luka Barka, predak Ruđera Boškovića. Kao Dubrovački đak, po prirodi je bio vešt u diplomatiji i moreplovstvu jer su Dubrovčani, ako ni u čemu, onda u te dve kategorije bili zaista izvrsni.
Susret Petra Velikog i Save Raguzinskog u Šliselburgu
Prvi susret cara Petra Velikog i grofa Vladislavića-Raguzinskog dogodio se upravo ovde, u Šliselburgu. Lepo je od ovog grada što mu se odužio spomenikom koji bejahu povod za ovu priču.
Iz Šliselburga, Car je Grofa opravio nazad u Carigrad, u svojstvu ruskog diplomate, odajući mu priznanja i dajući mu ozbiljne trgovačke privilegije. U Carigradu, Vladislavić pomaže grofu Tolstoju (predak Lava Nikolajeviča Tolstoja) u poslovima sa Portom. Tolstoj je jednom prilikom Caru napisao sledeće: Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takve prijatelje koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti.
Nije Vladislavić radio u interesima Rusije samo na Crnom moru. Zahvaljujući njegovim špijunskim i diplomatskim špekulacijama, Turci gube podršku Švedske, koja je u bici pod Poltavom (grad u današnjoj Ukrajini) doživela težak poraz, kojim je definisana ruska hegemonija i na Baltičkom moru.
By Pierre-Denis Martin – museum.ru Catherine Palace, Public Domain, Link
Pierre-Denis Martin, Bitka pod Poltavom, 1709.
I ne samo to, brinuo se i o odnosima Carske Rusije sa Moldavijom, Vlaškom, Crnom Gorom i Dubrovačkom Republikom. Štaviše, Car ga je ovlastio da vodi pregovore i o sklapanju konkordata s Vatikanom tj. papom Klementom, o konačnom uređenju položaja rimokatoličke crkve u Rusiji.
Obzirom da je Sava toliko mnogo učinio za Rusiju, red je sada bio da se ona oduži njemu, a on nije bio izričiti materijalista, već je veliki deo svojih „potraživanja“ kanalisao u pravcu interesa svog naroda. Upravo je Vladislavić utemeljivač srpsko-ruskih duhovnih veza. Zahvaljujući njegovim nagovorima, ruski car je pokrenuo takozvano „istočno srpsko pitanje“, koje je, zatim, dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike i u nekoj meri je doprinelo oslobađanju Srbije od Turaka. Osim toga, pomagao je učenost u Srbiji i Crnoj Gori, slao je knjige i učitelje školama i manastirima, te ih pomagao na razne načine. Na njegovu molbu, ruski car je zahtevao od Habzburgovaca da se tamošnji Srbi školuju na svom materinjem jeziku. Početkom 18. veka je poslao u Sremske Karlovce prve gramatike i bukvar, koje je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima.
Dučić ga opisuje kao prvog Srbina koji je zadobio pravoslavnu Rusiju i lično Petra Velikog, za oslobođenje srpstva i Balkana te da je on prvi postavio srpsko pitanje u Rusiji kao glavni problem Balkana. Ne zaboravimo Crnu Goru i Hercegovinu koje je Sava takođe inspirisao na ustanak čiji cilj je bio da se na Balkanu oslabi pozicija sultana obzirom da je ustanak pokrenut uporedo sa ruskim operacijama u Moldaviji. U tom cilju Vladisavićev saveznik na ovim prostorima je bio vladika i knez cetinjski Danilo, koji je na Vidovdan, na Cetinjskom polju, pred crnogorcima održao vatreni govor i pročitao proklamaciju cara Petra I, ruskog, koju je, u Carevo ime, napisao Vladisavić. Crnogorci su bez oklevanja, odmah sišli u Dubrovnik da nabave barut i olovo…
Uloga Vladislavića i njegove diplomatsko-špijunske umešnosti u pokušaju oslobođenja Balkana od Turaka je bila presudna. 1710. godine, car Petar Veliki je ušao u rat sa Turskom na Vladislavićev nagovor. Ovaj ga je ubedio da će se ruskoj vojsci, čim izbije na Dunav, pridružiti svi pravoslavni južni Sloveni pa čak i drugi kojima je turski jaram dozlogrdio.
Na žalost, ovaj oslobodilački pohod nije uspeo. Turska vojska je prešla Dunav i krenula u pohod na Dnjestar. Na posletku, Turci su kod reke Prut (razgraničava današnju Rumuniju i Moldaviju) opkolili preko 40 hiljada ruskih vojnika među kojima je bio i car Petar Veliki.
Da se zaključiti da je Vladislavić željom da svoje sunarodnike oslobodi od turske napasti, zapravo sve njih, kao i Ruse, i cara doveo u velike neprilike ali, i tada je na delu pokazao svoje junaštvo i diplomatske sposobnosti. Lično je stupio u pregovore kao predstavnik ruske strane. Turci su imali dva uslova: izvesne teritorijalne ustupke i izručenje grofa Raguzinskog! Srećom, turski pregovarači nisu znali da upravo on, lično, razgovara sa njima. Mirno je sedeo i pregovarao sve dok nije izdejstvovao da ruska vojska dostojanstveno izađe iz obruča, sve sa naoružanjem i carem kojemu je na taj način spasio život. I ne samo carev život, spasio je u ugled Rusije čijeg cara bi, u suprotnom, slančenog vodili po Istanbulu i nabijali na kolac. Istina, neki teritorijalni ustupci su učinjeni Turskoj, ali li ih je Srbin Sava lepo namagarčio.
Iako ratna sreća ovoga puta nije bila naklonjena ni Rusiji ni Srbiji, ovaj rat je još više probudio nacionalnu svest i želju za oslobođenjem u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i Moldaviji, a Vladislavić je preko svoje mreže agenata, mahom pri crkvi i manastirima, taj buntovni i zaverenički duh i dalje uspešno podsticao.
Istaknuti diplomata i rodoljub je, razume se, imao i lične interese i koristi od bavljenja svojim poslom te je tako, na osnovu prava na trgovinu na moru i na suvom, otvarao agencije i vodio poslove preko posrednika širom Rusije, a imao je agenturu u Veneciji. Za obaveštajne spise o Crnom moru car Petar Veliki mu je poklonio dvorac na reci Pokrovki u Moskvi, dvorac „на Набережной“ u Sankt Peterburgu, 325 rubalja plate, pravo za slobodni izvoz u inostranstvo i pravo za trgovanje u Azovu i Maloj Rusiji. Imao je imanja Topal, Parafejsku i Višenku u Ukrajini i Matoksu u Šliselburgu.
Dvorac grofa Vladislavića (u sredini) „на Набережной“ (na obali) u Sankt Peterburgu. Bakrorez iz XVIII veka.
Dvorac grofa Vladislavića se nalazio, otprilike, na mestu današnjeg severo-istočnog krila Zimskog dvorca ili Ermitražovog teatra, a pre nego je dodeljen Vladislaviću, bio je rezidencija princeze Katarine Ivanovne.
Naspram svih ovih interesa i bogatstva ne stoji pohlepa, već plemenitost. Znana je anegdota kada je Sava odveo svoju majku Simu da je predstavi caru koji nije mogao da se nagleda lepote njene jednostavne seljačke hercegovačke nošnje. Baka je bila odevena u koporan, zubun, opregaču, rukom pletene vječve, kapu sa povezačom, pojas i papuče, a za pojasom je nosila britvicu (ukras karakterističan za Hercegovačku narodnu nošnju). Car je sam, lično, vodio staricu po dvorcu da joj pokaže njegov sjaj i raskoš, a kad se ona nagledala svih lepota i čudesa, ukaza se i careva riznica puna zlata i dragog kamenja. Tad joj car ruski reče: „Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo“. Tada baka Sima odgovori caru, stavivši najpre iza pojasa svoju britvicu na carevo blago: „Moj sinko, da se odavle dizalo, a ne ovđe mećalo, vjeru ti dajem, davno bi blaga ovog nestalo“.
* * *
Po predanju su Vladislavići bili srpski knezovi u Hercegovini ali, sve i da predanje nije tačno, titulu plemića zaslužio je kod ruskog cara koji ga naziva „Ilirskim plemićem“, a u ona vremena su se Južni Sloveni nazivali Ilirima. Za poslove obavljene u Rimu i Veneciji Sava je 1722. proglašen i za ruskog plemića. Pre toga on je, na osnovu svog srpskog plemićkog porekla, dobio titulu venecijanskog grofa, a istu titulu dodelila mu je i Dubrovačka Republika.
Ipak, spomenuću mrlju na Dubrovačkom obrazu. Jednom prilikom posetio je Herceg Novi i Dubrovnik i Veneciju, gradove koje je mnogo zadužio, prvenstveno Dubrovnik štiteći interese Dubrovačke Republike u Carigradu i Moskvi. U Dubrovniku je molio od Senata dozvolu za gradnju pravoslavne crkve što je Senat odbio pod izgovorom da bi papa, zbog toga, mogao da ih ekskomunicira. Napominjem, pravoslavna crkva u Dubrovniku je značajno kasnije ipak sagrađena i danas postoji.
Tornjevi Srpske Pravoslavne crkve u Dubrovniku, Foto: M. Bronzić
Za razliku od Dubrovnika, Herceg Novi ga je dočekao raširenih ruku. Tamo se sastao i sa svojom rodbinom te je darivao neke pravoslavne crkve i manastire (Topla i Savina).
Zahvaljujući svom daru za trgovinu, poveren mu je i zadatak da trguje umetninama u Italiji za račun cara da bi za novu rusku prestonicu, Sankt Peterburg i carev dvor (danas muzej Ermitraž), nabavio najbolja umetnička dela koja ga i danas krase. Najčuveniji od „Vladislavićevih“ eksponata u Ermitražu je pomenuta statua Afrodite – Tavričevske Venere (naziv „Tavričevska“ dolazi od naziva Tavričevskog dvorca u Sankt Peterburgu u kome se ova statua prvobitno nalazila). Ova znamenita statua potiče iz III veka pre nove ere, a Vladislavić je imao velike probleme da je izveze iz Italije, iako vlasništvo niko nije osporavao. Zahvaljujući svom talentu za trgovinu i pregovaračkim veštinama, trampio je ovu statuu za mošti katoličke svetice Sv. Brižite koje su bile u posedu Rusa.
Sava se nametnuo kao nezamenljiv, a car je stekao još veće poverenje u njega. Najzad ga šalje u misiju sklapanja prijateljstva sa Kinom te utvrđivanja ove, najduže kopnene granice na svetu.
Nakon teških dvogodišnjih pregovora sa Kinezima, u čak 58 diplomatskih susreta, potpisan je tzv. Kjahtinski sporazum – najvažniji međunarodni sporazum dve najveće zemlje sveta, Rusije i Kine koji je osnova i danas važećoj demarkaciji linije razgraničenja Rusije i Kine.
Vladislavićevi pregovori sa Kinezima su se u to doba mnogima činili gotovo besmislenim i osuđenim na propast, obzirom da je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije. Mnogi su osporavali Savine misije govoreći da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu. Zahvaljujući Savinim kritičarima, danas je u Rusiji poznata izreka: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga nikad ni naći“.
Posle potpisivanja Kjahtinskog sporazuma Vladislavić je u Kjahti osnovao trgovačku koloniju, a nešto ranije je položio kamen temeljac Trojickosavske tvrđave, koja je ime dobila u čast Svete Trojice i Svetog Save Nemanjića. Pogranični grad Kjahta je svojevremeno imao veliki značaj za oba carstva, obzirom da je bio deo svetske trgovačke mreže, imao je 54 trgovačke firme i predstavništva stranih kompanija. Sve do sredine 19. veka, Kjahta je bila glavni centar trgovine između Rusije i Kine, a pored toga je imala razvijene trgovačke odnose i sa Londonom i Amerikom. Kroz Kjahtu je prolazio „Veliki put čaja“, zahvaljujući kome je ona čitav vek snabdevala celu Rusiju čajem i imala monopol na prodaju čaja u Evropi. Taj kineski čaj se, podsećam, u Rusiji zvao „Kjahtinski“, a u inostranstvu „Ruski“.
Sava Vladislavić je zbog uspostavljena odnosa sa Kinom odlikovan najvišim državnim odlikovanjem – ordenom Aleksandra Nevskog.
Grof Sava Lukič Vladislavić-Raguzinski umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Sahranjen je, po nalogu carice Ane, u carskoj grobnici u kripti Blagoveštenske crkve uz najviše počasti, jer ga je kao i car Petar Veliki smatrala bliskim saradnikom i prijateljem.
Krstarenje rekom Svir
Na izlasku iz Ladoškog jezera, naš brod, kroz široko ušće, uplovljava u korito reke Svir. Prvi utisci o ovoj deonici puta i reci o kojoj prethodno ništa nisam znao su iznenađujuće pozitivni. Ne bih je upoređivao sa Nevom kao što ni Onješko jezero, u koje ćemo stići pošto prevalimo put Svirom dug 224 km, neću porediti sa Ladoškim. Iako, i u jednom i u drugom slučaju ima izvesnih sličnosti, poređenjem degradiram lepote novih iskustava.
Reka Svir je jedna od najčistijih ruskih reka. Razlog tome su dve činjenice: Prva činjenica je da je Svir ustvari otoka najčistijeg jezera u Evropi – Onješkog. Druga činjenica je da na samoj reci niti u njenoj okolini nema mnogo naseljenih mesta, naročito ne velikih gradova. Jedina dva naselja urbanog tipa su Lodejnoje Pole i Podporožje, od čega ni jedno nema preko 20.000 stanovnika.
Interesantno je spomenuti da, iako ova reka praktično spaja Ladoško i Onješko jezero, postoji mogućnost da ih oba zaobiđemo. Naime, reka Svir je, obilaznim kanalima oko ova dva jezera, spojena sa rekama Nevom i Vitegrom kojom ćemo nastaviti put ka Belom jezeru pošto isplovimo iz Onješkog.
Iako ga nećemo videti, jer je podalje od obale, u šumi, spomenuo bih znameniti Aleksandro-Svirski manastir koji je osnovan daleke 1487. godine, a ktitor mu je monah Aleksandar iz Valaamskog manastira koji je ovaj manastir podigao kao Valaamsku ispostavu. Valaamski manastir je, inače najznačajniji manastir ove oblasti, a nalazi se na istoimenom ostrvu na severu Ladoškog jezera. Međutim, više o njemu sam pisao u članku Utisci sa krstarenja Rusijom, za koji sam siguran, ako već niste, da ćete ga zasigurno pročitati. Naime, to je opis istog ovog putešestvija, pisan nešto drugačijim stilom, a detaljno opisuje znamenitosti koje su u ovom tekstu namerno izostavljene ili tek spomenute.
Aleksandro-Svirski manastir čine dve fizički odvojene celine posvećene Sv. Trojstvu i Preobraženju Gospodnjem. Manastir je svojevremeno bio važno trgovačko i strateško mesto. Ovde su, na manastirskom sajmištu, trgovali Rusi i Šveđani, a kada to nisu radili onda su ratovali te je manastir zbog toga trpeo veliku štetu. Šveđani su ga svaki put pljačkali i palili. S druge strane, za vreme mira, manastir je imao veliku korist od trgovine i sajmova koji su se ovde organizovali. Miran period za manastir naišao je tek pošto je švedska granica silom izmeštena zapadno od reke i podalje od Ladoškog jezera. Ipak, zlo je ponovo našlo načina da uništi ovaj manastir, a prilika mu je bio Boljševizam. 1931. godine manastir je preuzeo Gulag – vladina organizacija za upravljanje političkim zatvorenicima i prisilni rad. Prozvan je Svirlag te je pretvoren u kombinaciju zatvora i radnog logora. Sveštenstvo je proterano, a smaknute žrtve Svirlag-a broje se u hiljadama. Zatočenici, od kojih je tek svaki četvrti zaista bio kriminalac, bili su prisiljeni na težak fizički rad u okolnim rudnicima. U novije vreme, manastir je delom obnovljen (Preobraženska deo manastirskog kompleksa) i vraćena mu je prvobitna namena, dok se u delu kompleksa posvećenom Sv. Trojstvu, još uvek nalazi azil za mentalne bolesnike.
By (courtesy of www.svirskoe.ru)., Public Domain, Link
Aleksandro-Svirski manastir, freska iz XIX veka
Gradić Lodejnoje Pole gledamo u prolazu. Očigledno nije mnogo interesantan, a ni na internetu o njemu nije moguće pronaći mnogo zanimljivih podataka. Osnivač grada je Petar Veliki čijom odlukom su podignuta mnoga brodogradilišta duž reke, koja su, potom, stvorila slavu ruske rečne mornarice. Carev izbor nije bio slučajan. Ekonomske prednosti ovog područja išle su u prilog brodogradnji. Posvirlje je bogato šumama, a drvo je bilo osnovni materijal za brodogradnju. Svirske šume su bogate vitkim i visokim borovima od kojih su pravljeni brodski jarboli. Ako ovome pridodamo tradicionalne drvodeljsko-stolarske veštine lokalnog stanovništva, jasno je zašto je Car ovako postupio.
Lodejnoje Pole ima manji aerodrom koji je baza za ruske MiG-ove. Tražeći zanimljive informacije o gradu, pronađoh jednu zanimljivu, ali o MiG-u. Naime, saznah, konačno, zašto im se ti avioni baš tako zovu: Mikoyan-and-Gurevich Design Bureau >> Микоя́н и Гуре́вич >> МиГ.
Nešto malo uzvodno od grada Lodejnoje Pole nailazimo na prvu od dve hidrocentrale na Sviru – Donjosvirsku a pored nje na brodsku prevodnicu kroz koju naš brod treba da se uspne 17 metara, koliko iznosi visinska razlika između donjeg i srednjeg toka reke.
Gradnjom ovih ustava, Donjosvirske i Gornjosvirske, savladani su goropadni brzaci i virovi, a formirano je i veštačko, Ivinsko akumulaciono jezero (rus: Ивинский Разлив водохранилище).
Ni četvrt sata plovidbe odavde, nalazi se naše prvo odredište Verhnjije Mandrogi.
Verhnjije Mandrogi
Priča o selu Mandrogi je skoro neverovatna.
Pitam se kakva nebeska zračenja deluju na podneblje sa ovolikim prirodnim lepotama i sa ovoliko burnom i uzbudljivom istorijom. Moje prvo razmišljanje o ovim područjima se svodilo na predstavu o nekakvim dosadnim ledenim pustarama u kojima, osim, možda, Sankt Peterburga, zasigurno nema ništa interesantno. Takođe, bio sam ubeđen da ničija istorija ne može da bude „uzbudljivija“ od naše, Balkanske. Eh, kako sam se prevario…
Mandrogi je, za vreme II Svetskog rata spaljeno i sravnjeno selo koje je, počev od 2006. godine nekako ponovo „niklo“ i „rascvetalo“ se u nešto najimpresivnije, tog tipa, što sam do sada video. Ne znam jeli me, možda, naš Mećavnik (Drvengrad) sa Šarganskom osmicom, možda više oduševio ali, svakako, mogao bi se uporediti sa Mandrogijem i „odmeriti snage“. Navijao bih, iz lokal-patriotskih razloga za „Kustino selo“ ali, verujem bila bi „mrtva trka“ između nas Srba i ovdašnjih Vepsa.
Da, Vepsi su narod koji živi ovde, u dolini reke Svir. Na njihovom jeziku „Svir“ znači „Duboko“. Drevni Vepsi su vredan i pametan narod koga, kažu, krase još neke osobine kao što su talenat za obradu drveta, gostoljubivost i ponositost.
Vrsni su ribari, lovci, brodograditelji i, naravno, drvodelje-stolari. I po vizurama Mandrogija se ovo da zaključiti. Malo je reći da je današnji (Verhnjije) Mandrogi, muzej Vepsske drvene arhitekture na otvorenom. To je svojevrsna ambijentalna celina koju ne krase samo duboretom i totemima dekorisane drvene građevine, već tu i priroda „priča svoju priču“, uglas sa kulturom i ostalim sadržajima koje, ponajpre, možemo kategorizovati kao turističke.
„Verhnjije“ na ruskom znači „Gornji“, a „Mandrogi“ na jeziku Vepsa znači „brzaci“. Ime sela, dakle, označava negdašnji karakter reke: brz i nemiran sve dok ga Petar Veliki nije uregulao gradnjom ustava i probijanjem Marijinskog vodenog puta.
Naziv Mandrogiju najbližeg sela, Laptevšćina, označava mesto gde su rečne naute morale da obuju duboke cipele ili čizme (lapti) i dalje vuku svoju robu na ramenima. Da bi rešio ovaj problem, Petar Veliki je iz Velikog Novgoroda doveo majstore-stručnjake koji poznaju „trikove“ rečnih brzaka i virova, da ih savladaju i reku učine plovnom. Ovi ljudi, sa svojim porodicama, su prvi doseljenici u ove krajeve. Oni su osnovali grad Podporožje.
Druga brana hidrocentrale sa brodskom prevodnicom nalazi se kod Podporožja gde se naš brod penje još 15-ak metara u visinu a zatim nastavlja ka Ivinskom rezervoaru i Onješkom jezeru.
Onjega – jezero slovenske Boginje Lade
Pomislili ste na Ladoško jezero? U pravu ste!
Ali, zašto Ladu nisam spomenuo u poglavlju u kom sam opisivao Ladoško jezero?!
– Odgovor je jednostavan: Čekao sam bolju priliku.
A bolja prilika za priču o staroslovenskoj Boginji leta, ljubavi i lepote, Ladi je upravo priča o Onješkom jezeru. Naime, i Onješko i Ladoško su Ladina jezera koju su u ovim krajevima, navodno, nazivali i imenom Onega, odakle, može biti, dolazi današnji naziv ovog jezera.
O staroslovenskoj Boginji Ladi
Lada, osim što je zaštitnica zaljubljenih, u staroslovenskoj mitologiji, smatra se i zaštitnicom žena, majki i dece, po nekada i boginjom plodnosti.
Zajedno sa Vesnom, boginjom proleća, Lada spada u red voljenih božanstava za razliku od Morane (boginja zime i smrti), prema kojoj su staroslovenska plemena gajila strahopoštovanje. Božanstvo nalik slovenskoj Ladi, kod starih Grka nalazimo u Afroditi a kod starih Itala u Veneri, među nordijskim narodima kao boginju Freju ili kao boginju Izis kod starih Egipćana. U muškom obliku, Lada se „pronalazi“ u likovima Erosa, Kupidona, Amora, čak i Apolona.
Boginja Lada se opisuje kao vedra devojka duge zlatne kose u koju je upleteno klasje ili cveće, što simbolizuje njenu funkciju božanstva plodnosti, čineći je tako Majkom Vlažne Zemlje (Mati Syra Zemia – božanstvo plodnosti). Ladine životinje su petao, jelen, mrav i orao, a biljke: trešnja, maslačak, lipa i božur.
Dakle, lipa, koja se na drevnim jezicima ovdašnjeg stanovništva, takođe, naziva Onega, što na drugi način indikuje poreklo imena Onješkog jezera. Bilo kako bilo, sasvim verovatno, ima veze sa Boginjom Ladom.
Posle Ladoškog, Onješko jezero je drugo najveće jezero starog kontinenta, a prvo po čistoči vode. „Tajna“ Onješkog vodenog savršenstva (voda jezera je pitka), je u autohtonom mineralu Šungitu (Shunga mineraloid), koji ima prirodna antibakterijska svojstva te mogućnost da apsorbcijom nečistih materija pročišćava vodu. Karakterističan je za prostore Onješkog jezera i Južne Karelije gde se nalaze najveće rezerve ovog minerala na svetu. Koliko god bio apstraktan, podatak o 250 gigatona šungitskog depozita, na prostoru Onješkog jezera, zvuči interesantno.
Šungit se sastoji uglavnom od ugljenika (98%) i izrazito je crne boje. Toliko je crn da se koristi kao pigment za crnu boju, a često ćemo u zvaničnim nomeklaturama boja, najcrnju crnu pronaći pod imenom šungitna crna, a, ako ne pod ovim, onda pod imenom karbon crna (karbon = ugljen/ugljenik).
Navodno je čitavo dno jezera prekriveno stenama šungita koji, u interakciji sa molekulima vode daje kristalno bistru vodu jezeru. Dakle, spoj dve krajnosti: tvrdi crni Šungit i meka bistra voda.
Šungit je mistični kristal kojeg se može naći samo na jednom mjestu na cijelom planetu Zemlji – u Ruskoj pokrajini Kareliji.
Smatra se da je taj čudotvorni kristal na Zemlju došao iz svemira. Da li nam ga je netko poslao ili je pukom slučajnošću taj dragocjeni teret sletio na Zemlju i dalje ostaje misterij.
Slaven Eterović, www.alternativa.hr
Još je Petar Veliki uvideo blagodeti ovog minerala te je neke oblasti Onješkog jezera proglasio lečilištima i banjama.
Bistre vode ovog jezera, slično Ladoškim, imaju čudnu narav. Mestimično su tihe i mirne do mere da na stenama i hridima raste grmlje, a malo podalje, plahovite i nemirne do mere da su opasne za plovidbu. Iz tog razloga je Petar Veliki, spominjao sam već, prokopao obilazni kanal za brodove duž južne obale jezera, kojim je spojio reke Svir i Vitegru, isključujući oba Ladina jezera iz sistema Marijinskog vodenog puta.
Cilj naše plovidbe Onješkim jezerom je ostrvo Kiži, koje će mnogima predstavljati „krunu“ čitavog krstarenja.
Ostrvo Kiži
U pitanju je, nakon Sankt Peterburga, najlepše i najprijatnije mesto ruskog severa. Zovu ga „Biser Karelije“, a toliko lepim ga čine mnogobrojne drvene crkve koje su ovamo prenete iz okoline Onješkog jezera. Međutim, jedna od njih se toliko izdvaja svojom lepotom i grandioznošću da ćete, sasvim sigurno, ostati zapanjeni, što njenom lepotom, što činjenicom na koji način je sagrađena.
Ipak, neću Vam sve otkriti. Bar ne u ovom tekstu. Ako ste baš znatiželjni, linkom Vas šaljem na članak sličan ovome gde potražite i saznajte o čemu se radi.
Mojim utiscima, Kiži bi se mogao opisati kao rajsko ostrvo pod staklenim zvonom. Dugo osam a široko dva kilometra, dovoljne je veličine da se na njega smeste sve lepote, inače nestvarne Karelije. Kontrast plavoj vodi je prefinjena zelena trava i po koji šumarak iza koga se, sasvim sigurno, krije neka drvena crkva, koliba brvnara ili vetrenjača. Živahni poj i cvrkut ptica zaista ostavljaju utisak da ste u raju.
Ime ostrva, dolazi iz Veppskog jezika u kome višeznačna reč Kiž (ili Kižat) označava pojmove: Veselje, mesto za igre, odmor… Od 1990. godine, nalazi se pod zaštitom UNESCO-a.
Jedna od crkava na ostrvu Kiži
Pre dolaska na „Rajsko ostrvo“ morate da prođete pored „Paklenog ostrva“
Da bismo prišli ostrvu Kiži, treba da prođemo pored Velikog Klimeckog (большой климецкий остров), najvećeg onješkog ostrva, koje nije interesantno zato što je najveće već zato što je, uistinu, najčudnije.
Naime, za ovo ostrvo se vezuju mnoge, kako drevne, tako i urbane legende ali i stvarni događaji koji su dokumentovani svedočenjima ljudi koji su iskusili neke od, nauci neobjašnjivih pojava, na ovom ostrvu, naročito na njegovom južnom delu.
Stare legende ovo tumače prokletstvo i začaranost ostrva još iz davnih vremena, kao kletvu i kaznu zbog rušenja paganskog hrama koji se ovde nalazio.
Savremene teorije, međutim, ovdašnje misteriozne incidente tumače na razne načine pokušavajući da ih uguraju pod svod naučno dokazivih prirodnih fenomena, definišući ove prostore kao magnetna polja sa pojačanim zračenjima i pojačanim energetskim potencijalom. Najzad, i fenomen naše planine Rtanj se tako nekako definiše.
Zaključak Svetskog kongresa Ufologa u Baltimoru 2012. godine planinu Rtanj definiše kao „centar vanzemaljskog života i onostranih pojava u celom svetu“!
Kako god, i na Velikom Klimetckom viđaju vanzemaljace i NLO, češće u formi čudne svetlosti ili užarenih humanoidnih silueta… Ozbiljnu pažnju istraživača paranormalnih fenomena, Veliki Klimecki je privukao 1973. godine nakon posete Aleksandra Fedoroviča Pulkina, kapetana flote ribarske industrije iz Petrozavodska. (Petrozavodsk je glavni grad Republike Karelije smešten na zapadnoj obali Onješkog jezera). Kapetan Pulkin je, sa posadom svog broda, pristao uz Veliki Klimecki s namerom da se tamo zadrže nekoliko dana nadajući se bogatom ulovu. Otišao je u šumu u potrazi za ogrevom i misteriozno nestao, a pojavio se ponovo, na istom mestu, tek nakon 34 dana, iscrpljen, izgladneo, mršav, u iscepanoj i otrcanoj odeći sa memorijskom rupom – nije se sećao ničega što se događalo za sve to vreme.
Priča o memorijskim propustima ili memorijskim rupama je karakteristična i za druge poznate misteriozne incidente koji su zabeleženi na Velikom Klimeckom.
2008. godine, vremešni ribar sa susednog ostrva Kiži, Aleksandar Efimov se, takođe, našao u vrlo čudnoj situaciji. U potrazi za ulovom, noću je plovio ka Velikom Klimetckom gde je pristao i napustio brod u potrazi za granjem kojim bi založio vatru i pripremio večeru. Nakon 20 minuta pešačenja našao se na istom mestu odakle je krenuo, iako, tvrdi, nije išao u krug, obzirom da odlično poznaje ovaj teren. Pokušao je ponovo, ali se opet našao na početku, i tako pet puta zaredom. Jefimovljeva devijacija u orijentaciji je neobjašnjiva, kao i činjenica da je njegov kompas, ugrađen u remen za sat, sve vreme pokazivao da se Efimov kretao u jednom pravcu.
Treći sličan slučaj zabeležen je 2009. godine, kada je jedna porodica došla na piknik na Veliki Klimecki. Otac, majka i šestogodišnja ćerka su na obali podigli šator, otac je naložio vatru, a majka je pripremala riblju čorbu. Devojčica je sve vreme bila u blizini roditelja. Odjednom, dok je majka prala sudove a otac se zabavio drugim poslom, devojčica je misteriozno nestala, kao i njihov motorni čamac. Dva sata su panično pretraživali okolinu. Otac je čak, pucnjevima u vazduh, pokušavao da dozove devojčicu… Najzad, neočekivano su je pronašli kako mirno spava u šatoru. Sve i da roditelji nisu našli za shodno da je potraže u šatoru, što je gotovo neverovatno, jer je majka, dok je otac pretraživao šumu, sve vreme bila kod šatora u slučaju da se devojčica vrati. Nemoguće je da je plač majke i pucnjava ne bi probudila. Najzad, neobjašnjiv je i nestanak motornog čamca. Nakon što je majka probudila Anu (tako se zvala devojčica), uvidela je da je ona zbunjena i nesvesna trenutka (memorijska rupa). U toku njenih konfuznih objašnjavanja o događajima za vreme odsustva, odlasku u šumu i sl., ostavila je iscrpljene roditelje i mirno otišla da se igra na obližnju čistinu s crnim kamenom u sredini. Najednom je postala isuviše pospana, naslonila se na kamen, i zaspala.
Stručnjaci i psiholozi su konstatovali da ova „avantura“ nije ostavila posledice po Anino zdravlje i psihu. Međutim, njena majka tvrdi da su nakon incidenta, devojčicine tamne oči postale gotovo svetle, da joj je kovrdžava kosa naglo postala ravna, te da joj se promenio položaj mladeža na telu. „Ona nikada nije govorila u snu“ – kazala je Anina majka, „a sada govori ali, ni ja ni muž ne možemo da razumemo šta“.
Četvrti zabeležen noviji paranormalni incident dogodio se, takođe, 2009. godine grupi momaka koja je došla na obalu Velikog Klimeckog. Dva sata nakon njihovog dolaska tlo je iznenada počelo da podrhtava, a vid i obrisi okoline su počeli da im se mute, što im je, svima redom, izazvalo ozbiljne glavobolje i zbunjenost. Sve je naglo prestalo čim su seli u čamac i otplovili nedaleko od obale.
Sa naučnog aspekta, istraživači su uspeli, de uz pomoć sondi, utvrde postojanje više mesta sa snažnim energetskim potencijalom, te, da nema mesta verovanjima o prokletstvima, začaranim krugovima, paralelnim svetovima i sl. Uprkos svemu, Veliki Klimecki ostaje jedno od najtajanstvenijih mesta u čitavoj Rusiji.
Srećom, mi samo prolazimo podalje od njega.
Volgo-Baltički kanal
Iz Onješkog jezera, naš brod uplovljava u Volgo-Baltički kanal. Ova deonica je vredna divljenja, ako ni zbog čega drugog, onda zbog sledećih, impresivnih statističkih podataka. Naime, čitav ovaj kompleks se sastoji od 7 brodskih prevodnica, tri hidroelektrane, 25 zemljanih brana i nasipa, 4 veštačka jezera, 5 mostova na branama i dva trajektna pristaništa. Tokom izgradnje ove trase iskopano je 81 milion m3 zemlje. Utrošeno je 756.000 m3 betona, 550.000 m3 šljunka i kamena i 147 tona armaturnih metalnih konstrukcija, a sve ovo bejahu završeno i svečano otvoreno za saobraćaj 4. juna 1964. godine
Volgo-Baltički kanal je dug 367 km a čini ga, u prvih 40 km, reka Vitegra a potom, pošto prebrodimo ukupno 6 brodskih prevodnica, sledi 25 km ultimativno veštačkog vodenog puta koji razgraničava Baltički i Kaspijski sliv. Naime, Vitegra teče u pravcu Onješkog jezera a naš brod njom plovi uzvodno da bi voda, od nekog momenta, potekla u drugom pravcu, ka Kaspijskom moru. Kod mesta Annenski Most možemo biti sigurni da nismo pod uticajem severnih struja već da, zajedno sa vodama reke Kovže, narednih 70 km, plovimo nizvodno, ka jugu.
Sledi, gotovo savršeno okruglo, Belo jezero čiji prečnik iznosi 45 km. Njega ćemo doslovno preprečiti po radijusu i nastaviti plovidbu širokom Šeksnom, odnosno njenim rezervoarom.
Zahvaljujući regulaciji plovnog puta, nekadašnje korito Šeksne je doslovno potopljeno. Nivo vode je značajno porastao, što je uticalo na širenje korita, formiranja Šeksnog jezera te povećanja površine Belog jezera. Ova deonica duga je 121 km a završava se kod grada Šeksne, gde se nalazi poslednja od ukupno sedam brodskih prevodnica na Volgo-Baltičkom kanalu. Ova brodska prevodnica je specifična po tome što je dvosmerna ili, bolje reći, izgrađene su dve prevodnice jedna pored druge.
Zanimljivo je naglasiti: Prva prevodnica se nalazi u gradu Vitegri na reci Vitegri a poslednja u gradu Šeksni na reci Šeksni.
Sledeća, poslednja deonica na Volgo-Baltičkom kanalu, zvana Donja Šeksna, duga je 66 km i pripada tzv. Ribinskom rezervoaru.
Kod grada Čerepoveca, Šeksna se „razliva“ i obrazuje veliko Ribinsko jezero – najveće veštačko jezero na svetu. Na drugom kraju jezera, kod grada Ribinska, uliva se u Volgu.
Ribinsko jezero ima površinu od 4.500 km2. Dugačko je 112 km a široko 56 km. Puni ga više od 60 reka. Pre njegovog formiranja vodeni put Šeksnom do Volge nije bio dovoljno plovan, naročito leti kada je reka mogla praktično da se pregazi.
Staljinov ambiciozni plan formiranja Ribinskog jezera podrazumevao je žrtvovanje tj. potapanje preko 700 sela, 34.000 hektara obradivog zemljišta i 80.000 hektara pašnjaka. Međutim, nije ovo sva šteta, odnosno, patnja koju je narod ovog kraja morao da podnese. Sve radove su izvodili zatvorenici ranije spominjanog Gulag-a, u nehumanijim uslovima. Solženjicin je ovaj projekat pozvao „kreativnim“ imenom Hidrogoulag. Formiranje jezera je podrazumevalo i rekonstrukciju preko 150 km železničkih pruga te 5 mostova na Volgi i Šeksni.
Brodska prevodnica na Volgi, kod Ribinska, spušta nas 14 m niže, odakle nastavljamo put moćnom rekom do Jaroslavlja. Ovde, na samoj brodskoj prevodnici „pozdravlja“ nas monumentalna statua Majka Volga koja od 1953. godine, nepomično bdi nad Volgom i Ribinskom. U pitanju je statua lepe ruskinje u dugoj haljini, koja stoji na postamentu sa kojim je visoka ukupno 28 metara. Desna ruka joj je zamahnuta u pravcu Ribinska, kao da njom pozdravlja brodove koji prilaze ustavi, dok, u levoj ruci drži urolanu hartiju sa crtežima. Kosa joj je ispletena u krupne pletenice uvijene oko glave, a pogled joj je ustremljen u daljinu. Oko njene haljine koja se blago vijori na vetru, obleće galeb… Zaista lep i impozantan spomenik.
Donedavno je na postamentu spmenika stajao natpis: „Коммунизм – это есть Советская власть плюс электрификация всей страны“ (Komunizam – je sovjetska vlast plus elektrifikacija cele zemlje), a autor ove parole je V. I. Lenjin. Zanimljiva je i kombinacija materijala od koga je napravljen ovaj spomenik. Krajnje je neuobičajeno da je postament izrađen od plemenitog granita a statua od armiranog betona.
Zanimljiva je i priča o ideji za nastanak ovog spomenika. Prema pronađenim starim skicama i objavi u gazeti/listu Большая Волга (Velika Volga) iz 1939. godine, vidi se da da je na ovom mestu prvobitno planiran drugi spomenik, ni manje ni više nego Рабо́чий и колхо́зница (Radnik i zadrugarka // The Worker and Kolkhoz Woman) – simbol Moskve iz sovjetskog perioda čiji autor je istaknuta sovjetska vajarka Vera Muhina.
Radnik i zadrugarka (prilagođeni prevod autora teksta) ili Radnik i kolhoznica (Kolhoz – коллективное хозяйство – kolektivno zadružno poljoprivredno dobro u bivšem SSSR-u), obzirom da radovi na hidroelektrani i ustavi kod Ribinska nisu završeni na vreme, dospeli su najpre na svetsku izložbu u Pariz, gde je spomenik bio izložen u sovjetskom paviljonu, koji se nalazio na trgu Trokadero, prekoputa paviljona nacističke Nemačke. Obzirom da je spomenik,u ovim uslovima, „odigrao“ veliku i važnu ulogu, odlučeno je da bude postavljen na važnijem mestu, u Moskvi, pred ulazom u tamošnji Ekspo centar.
Ideja o spomeniku na brani kod Ribinska nije napuštena. Majka Volga, autora Šapošnikova i Malaškina je, po mom skromnom, nekompetentnom mišljenju, mnogo lepše rešenje.
Još bih napomenuo da ćete, ako sam Vas zainteresovao za temu, te odlučite se da na vebu potražite još informacija o ovom spomeniku, biti prilično zbunjeni. Naime, na engleskom jeziku ima jako malo informacija o ovom spomeniku. Na srpskom gotovo da ih ni nema, a ni na ruskom ih nema onoliko koliko je za očekivati. Veći problem je što su mnogi „autori“ pomešali „babe i žabe“ tj. informacije i podatke o Majci Volgi i Majci Rusiji – znamenitom spomeniku na brdu iznad Volgograda koji, takođe u formi žene, personifikuje domovinu… Geneza ovog problema je u bezličnosti tj. karakteru većine portalsko-blogerskih sadržaja na internetu. Naime, da bi internet sajtovi imali što veću posećenost (čitaj – zaradu), potrebno im je što više sadržaja, pa mnogi „pišu“ članke čija isključiva suština je povećanje posećenosti. Google-ovi algoritmi, za sada, na žalost, nisu dovoljno savršeni da umeju da prepoznaju loše prevedene i polu-plagirane tekstove, tako da, garantovano, tražeći Majku Volgu, pronalazite Majku Rusiju.
Pošto u svakom zlu ima trunčica dobrog i korisnog, tako i ja saznadoh neke interesantne informacije koje sada, moram, da podelim sa Vama: Majka Rusija ili Majka Domovina su kolokvijalni naziv za spomenik čije zvanično ime je Родина-мать зовёт ili, u prevodu, Majka Domovina zove, a spomen je na najveću bitku u II Svetskom ratu – čuvenu Saljingradsku bitku. Majka Domovina je svojevrstan orden Gradu-heroju – Volgogradu, nekad Staljingradu. Sećate se, i Sankt Peterburg – nekad Lenjingrad, takođe, nosi ovu slavnu značku i titulu, ali nema ovako lep i monumentalan „orden“ kakav ima Volgograd.
Majka Domovina je svojevremeno bila najveća statua na svetu (visoka 85 m), sve do podizanja Statue Slobode (93 m) u Nju Jorku. Međutim, Majka Domovina je i danas najveći spomenik na starom kontinentu. Na internetu, čak i na čuvenoj Wikipediji, pronaći ćete kontradiktoran podatak da je Majka Domovina i dalje najveća statua žene na svetu. Međutim, neko je zaboravio na činjenicu da je i Statua Slobode je (mada, ne baš mnogo ženstvena) – žena! I to Marijana – simbol Francuske Republike (poklon Francuske SAD-u za stogodišnjicu nezavisnosti). Ima nečeg sličnog, da ne kažem „istog“ u simbolici ova dva spomenika a to je svojevrsni kult i običaj da se zemlja i nacija poistovećuju sa imaginarnim ženskim junakom koji, po nekada, čak ima i ime. Kod Francuza je to Marijana a kod nas Srba Kosovka. Ona personifikuje domovinu ili otadžbinu. Konkretno, naša Kosovka je definisana kao devojka (simbol nevinosti), za razliku od ruske ili francuske varijante gde je, barem se po fizionomiji da zaključiti, u pitanju žena. Kosovka devojka je simbol sačuvane časti Srbije, oličenje vernosti, humanosti i ljudskosti. Idealizovan tip srpske devojke iz kosovskog ciklusa narodnih pesama, koja, kod nas, na žalost, ne postoji u formi monumentalne statue kakva je Majka Rusija, ali je zato ovekovečena na čuvenom platnu Uroša Predića.
Sličan slučaj je i sa Francuzima. Ni oni nemaju statuu, a ovu su, eh kako su se zeznuli, poklonili Amerikancima te je ona, sada, simbol „Velike Jabuke“ (Nju Jorka). Malo ko, ko zna za Statuu Slobode, zna da joj je poenta Francuska, ali je zato, kao i mi Srbi, imaju na znamenitoj slici Sloboda predvodi narod. Iako ne ilustruje ovaj tekst, stavljam je ispod pošto sam ubeđen da ćete je prepoznati.
By Eugène Delacroix – Erich Lessing Culture and Fine Arts Archives via artsy.net, Public Domain, Link
Eugène Delacroix, La Liberté guidant le peuple, 1830.
By
en:Uroš Predić (1857–1953) – Serbian Wikipedia
[1], Public Domain, Link
![[1]](http://zlj13051967.files.wordpress.com/2013/04/892297_499395663453524_1321103984_o.jpg){kind=link}
Uroš Predić, Kosovka devojka, 1919.
By Limitchik – I took this picture in 2012 with a Canon 30D, CC BY-SA 3.0, Link
Рабочий и колхозница, Vera Muhina, 1937.
Автор: Howard Lifshitz from Buffalo Grove, ILUSA – Rybinsk Mother Volga
Uploaded by Daryona, CC BY 2.0, Ссылка
Мать-Волга, С. Д. Шапошников и В. Малашкина, архитектор — Н. Донских, 1952.
Родина-мать зовёт, скульптор Е. В. Вучетич и инженер Н. В. Никитин, 1967.
Majka Domovina je, sa inženjerske tačke gledišta, veoma složena kompozicija zbog svog karakterističnog stava, sa visoko podignutim mačem u desnoj ruci, a leva ruka, zabačena na drugu stranu, gestikulira i poziva narod na juriš. Izgrađena je tehnikom šuplje statue koja se zasniva na kombinaciji prednapregnutog betona s konstrukcijom sajli i konopaca , što se može naći još u samo jednom delu – Nikitinovom, tornju Ostankino u Moskvi.
Majka Domovina je inspirisana antičkom grčkom skulpturom Nika sa samotrake koja se još naziva i Krilata pobeda, a kao model aotoru Jevgeniju Vuletiču poslužila je lokalna žena, drugarica Valentina Izotova.
Ovom pričom o spomenicima, ovde kod Ribinska, za sada, završavam ovaj tekst. Dakaoko, nastaviće se…
Do tada, ako Vas zanima put od Ribinska do Jaroslavlja a zatim nazad do Moskve, skoknite na portal www.rusija.info i pročitajte članak Utisci sa krstarenja Rusijom.
Nastaviće se…
Vašoj pažnji preporučujem i sledeći sličan članak: